Nevesta mora – Venecija
Putovanje kroz srednji vek počinje između veličanstvene Duždove palate i Nacionalne biblioteke, na delu Trga svetog Marka, koji se zove Pjacatera, što u prevodu znači Trgić. U ovom delu on se otvara prema laguni i kanalu Grande, najvećem koji preseca Veneciju. Iznad dvadesetak gondola uzdižu se dva vizantska kamena stuba. Na vrhu jednog je krilati lav, simbol svetog Marka, a na drugom je kip Svetog Teodora iz Amnestije (Santorada – kako ga nazivaju Venecijanci) prvog zaštitnika grada. Ova dva stuba su pre više vekova predstavljala svojevrsna vrata za ulazak u Veneciju, ali i mesto za javna pogubljenja.
Ulazak u gondolu, najčešće prevozno sredstvo u Gradu kanala, pomalo je zastrašujuć za nenaviknute, ali nesigurnim korakom popeli smo se na nju. Veseli gondolijer u prugastoj teget beloj bluzi sa simpatičnim šeširom, snažno je odgurao čamac od obale i za nekoliko trenutaka uputili smo se ka širokom kanalu Grande. Iza nas je ostalo Ostrvce sv. Đorđa, a sa leve strane sunčevi zraci probijali su se kroz kupole veličanstvene crkve Santa Marija dela Salute. Građevine pored kojih smo lagano plutali vratiše nas u davna vremena, u zlatno doba Venecije između 9. i 12. veka. Tadašnja prestonica Mletačke republike bila je najznačajniji trgovački i zanatski centar tog doba, kao veza između Istoka, Zapada, Sredozemlja i kontinentalnog Severa.
Upravljanje gondolom delovalo je kao lak posao za iskusnog gondolijera. Lagano klizasmo mutnom vodom dok je on pevušio prepoznatljive italijanske melodije. Oko nas, na svakom od kamenih mostića zadivljeno je šetalo po nekoliko turista pokušavavši da, kroz objektiv kamere, prenesu lepotu i duh Venecije. Ne znam koliko im je polazilo za rukom, ali ja sam zauvek verno zabeležila romantičnu sliku kraj mosta Rialto koji spaja dva dela grada. Muškarac i devojka pored stepeništa koje vodi do mosta, na toplom betonu uz bocu i dve čaše crnog vina na najromantičnijem pikniku, kao da su bili sami u gradu ljubavi. Ovaj prostor od nekoliko kvadrata bio je samo njihov u romantičnoj atmosferi minulih vremena, iako je oko njih prolazilo više stotina turista.
Rialto, najveći most na žili kucavici Venecije – Velikom kanalu, bio je prepun naroda. Neki su samo prolazili, a pojedini i svraćali u njegove markete da bi pazarili čuveno venecijansko staklo, srebro ili krzno. Gondola se polako njihala ispod svodova belog kamenog mosta, a za nekoliko momenata izašli smo iz njegove senke. Oko nas su prolazile druge gondole i čamci svih veličina koji su prevozili zanesene posetioce. Skrenuli smo desno i nastavili putovanje kroz uske kanale. Stare zgrade nizale su se jedna do druge, a svaka od njih imala je izlaz na kanal i čamac zavezan za stepenište koje se spušta do vode. Doplovili smo do Duždove palate kroz uski kanal Rio di Palaco, a u jednom trenutku iznad nas se našao Ponte de Sospiri ili čuveni Most uzdaha, koji palatu spaja sa susednom zgradom zatvora, prvom na svetu koja je bila sagrađena u tu svrhu. Mostić i dalje oduzima dah, naročito nakon saznanja da su nekadašnji zatvorenici na njemu poslednji put mogli da vide svetlost dana. Zbog njihovih dubokih uzdisaja kada su kroz sitne otvore gledali u kanal, ovaj most je i dobio svoj setni naziv. Sa druge strane čekale su ih mračne tamnice u kojima su, nakon suđenja državnih inkvizitora, provodili ostatak života. Ovo je jedan od najslavnijih mostova, pa širom sveta postoji mnogo replika, koje ujedno nose njegovo ime. Originalni, barokni most od istarskog kamena je, po nalogu mletačkog dužda Marina Grimanija, projektovao i izgradio arhitekta Antonio Kontin između 1600. i 1603. godine. Gondolijer nas je upoznao i sa modernom legendom vezanom za ovaj most. Već nekoliko decenija postoji verovanje da će zaljubljeni parovi koji prođu ispod Mosta uzdisaja tačno u zalazak sunca ostati večno zaljubljeni ako se u tom trenutku poljube.
Plovidba gondolom završila se odakle smo i krenuli, ispred gotičke palate, nekadašnje rezidencije mletačkih duždeva. Naše otkrivanje Venecije je ovde tek počelo, kao i mnogobrojne priče i legende o Nevesti Jadrana.
Sledeće odredište je ogromni plato na trgu sa crkvom posvećenom takođe svetom Marku. Iz obližnjih kafea zvuci violine naterali su nas da napravimo pauzu pre nego što se uputimo u dalji obilazak. Trebalo je dosta vremena i snage da prepešačimo svaki od 177 mostova koji povezuju Veneciju u jedinstvenu celinu stvaranu vekovima. Ipak, za ovaj grad vredi izdvojiti energiju i vreme i obići ga makar jednom u životu, bilo da je leto, zima, proleće ili jesen. Venecija je već vekovima umetnički i kulturni dragulj Evrope i ostaje jedinstvena uspomena svakom ko je u prilici da je poseti.
